u podzemlju sam, stanica s-bahn
ja, moja sestra, njezin prijasnji djecko
penjemo se pokretnim stepenicama
nesto trazimo
kao nesto veoma vazno
ne znam sta ali znam da je vazno
gore negdje kao ceka na nas otac
dosli smo
i kao cekamo lift za jos sprat vise
ali to je sve ipak ispod zemlje
ja lezim u mrezi onako kao macka, a mreza je kao lift
i cekam da me odnese dalje
dok cekam posmatram ljude koji dolaze sa sprata nize
vidim nekog muskarca, tacno se sjecam lika
djeluje izgubljeno, ne snalazi se najbolje
pita ostale koji stoje tu kako stici nekuda, ne znam kuda zeli
prema njemu ide neka zena, i ostro mu kaze, ja ne idem s tobom
moras dalje bez mene
moja sestra stoji pokra mene i njezin djecko
do te zene i muskarca dolazi jos neki muskarac
nesto pricaju, svadjaju se
ja ih posmatram mirno
odjednom vidim kako onaj prvi muskarac vadi neki sprej
i prsce po nama
ja znam, taj sprej ce nas uspavati
skacem iz one mreze i drzim sestru za ruku
trcimo niz stepenice sprat nize
pitam sestru je li mi stvarno bjezimo ili sam ja vec zaspala i samo sanjam
ovaj bjeg
jer cujem neki glas ali ne s vana nego kao kada spavas pa duboko u sebi cujem
kako me doziva
stela steelaa stela a a
mislim, ja nisam stela, to nije moje ime, sto me tako zove
stelaa glas je sve strasniji, ja se plasim i u strahu se probudim
